Ljubavna pisma Guglu
nekad guglujem stvari koje mi se dese
samo da vidim da li postoje
nekad guglujem ovo sa tobom
da vidim šta je to, ima li ime
prva pomoć
uteha
saveti za jačanje samopouzdanja
lekcije o samopoštovanju
gugl je uvek tu
dežuran
u pet ujutru kad svi
spavaju
u šest ujutru
kad i dalje svi spavaju
kvalitet potrage haba se od umora
u pola sedam ukucavam knjige samopomoći
posežem za bilo čim dok me ne dodirne svetlost jutra
zvoni alarm da ustanem za posao, a nisam ni legla
umire mi se, ali
gugl kaže izdrži proći će, izbriši sve kontakte
ima savete za hobije
okrenite se sebi
pozovite ovaj broj ako pomišljate na samoubistvo
neki broj u americi
može li preko vajbera, neće moći ukratko
ima dosta toga da se objašnjava
prijatelji su tu
na kraju ipak odu
svojim kućama
u zagušljivoj tišini čujem gugl
kako diše
njegova kuća je u mojoj kući, takoreći živimo zajedno
stalna podrška životu, budnosti
gugl trpi, podmeće leđa
dva klika i sve je tu
sva ta uzaludna književnost neposlatih pisama
kad bi samo još mogao da me uhvati za ruku
on i ja
svake noći nastavljamo započete ideje
ukucavam sve potrebno:
projekcije, animus, arhetip,
netolerancija na ambivalentnost, celovitost objekta
gugl i ja zajedno dekonstruišemo emocije, racionalizujemo
držimo se nauke, relativizujemo očaj
prkosimo nesanici
taj moj gugl
prepun pitanja izmučenih, polupismenih ljudi
ne znaju šta ih je snašlo, baš kao ni ja, pismena
jednog dana ću mu napisati ljubavno pismo
ako to nije ovo sad
ali svečano obećavam
više neću pokazati strah
neću se klanjati ničijoj tišini, ničijoj odmerenosti
nikad više neću zapevati nijednom muškarcu
nijednoj intimnosti, nijednom zanosu
nijednoj državi, zastavi, pasošu
nijednom prazniku, nijednoj proslavi
jer iza svega toga stoji nečija usamljenost
sve je jasno: nemoguća sreća vaspitava
uspešnije od svakog roditelja.
Na podu
leto je topim se na podu ležim
lenjost mi ne dâ da se pomerim sa poda
klima podešena na najhladnije
simulacija tvog prisustva
i dok tako ležim, zamišljam ti i ja u
supermarketu
kupujemo i ono šta nam nije potrebno,
neka se nađe
dodaješ mi piškote, ko to uopšte jede danas
nikad nismo našli mir
ali svi ti duhovi, istorije bolesti, hronike neizrecivih mučnina
sve smo ih pripitomili
i svaki put kad naslonim glavu na tvoju ključnu kost
pomislim kako je udobno
linija moje volje na horizontu nestaje
živim za to
da s tobom sedim i gledam te-ve
Naši teturavi životi
zatekla sam ih na istom mestu u gradu
drže ona svoja piva još od 1993.
samo je ambalaža malo drugačija
i razbacujem se savetima, ohrabrujem,
bahato nudim rešenja za sve prisutne,
a oni ne znaju ono šta samo ti znaš, da u meni nema kičme
jedan od njih, plavooki, donosi mi pivo
i pre nego što sam popila prethodno
kao usput kaže lepa su ti kolena
ja pogledam u njih, menjala bih sve za tebe
i dok s tobom pričam u sebi, plavooki i ja pričamo o verlenu
ja mislim na toma ali vidim on priča o polu
sve mi je jedno, i pol i tom su u redu
mogla sam i gore da prođem
trudim se da delujem prisutno
ali ne mogu da ne primetim koliko sve ovo ne vodi nikuda
ipak
bolje ovaj organizovani očaj
nego isto to samo svako sam u svojoj kući
ovako zajedno nazdravljamo našim teturavim životima
koje držimo tik iznad vode
mi smo oni koji nikad nisu odrasli
i nikad nisu previše živeli
pa nisu imali razloga da podvuku crtu
mi smo oni uvek pristojni, mi smo oni bez porodica
i nemamo plan
i opet nazdravljamo našim teturavim životima
prećutimo, zato što znamo
mi smo oni koji se nismo snašlidrže ona svoja piva još od 1993.
samo je ambalaža malo drugačija
i razbacujem se savetima, ohrabrujem,
bahato nudim rešenja za sve prisutne,
a oni ne znaju ono šta samo ti znaš, da u meni nema kičme
jedan od njih, plavooki, donosi mi pivo
i pre nego što sam popila prethodno
kao usput kaže lepa su ti kolena
ja pogledam u njih, menjala bih sve za tebe
i dok s tobom pričam u sebi, plavooki i ja pričamo o verlenu
ja mislim na toma ali vidim on priča o polu
sve mi je jedno, i pol i tom su u redu
mogla sam i gore da prođem
trudim se da delujem prisutno
ali ne mogu da ne primetim koliko sve ovo ne vodi nikuda
ipak
bolje ovaj organizovani očaj
nego isto to samo svako sam u svojoj kući
ovako zajedno nazdravljamo našim teturavim životima
koje držimo tik iznad vode
mi smo oni koji nikad nisu odrasli
i nikad nisu previše živeli
pa nisu imali razloga da podvuku crtu
mi smo oni uvek pristojni, mi smo oni bez porodica
i nemamo plan
i opet nazdravljamo našim teturavim životima
prećutimo, zato što znamo
mi smo oni pametni u sebi
odlazim kući, tamo tiho dišu knjige
i drugih zvukova nema
tek ponekad osetim fantomsko krckanje kičme koju nemam
ponavljam u sebi reč ‘zajedništvo’
još jedna od stvari u koje ne verujem noćas mi spasava život
kako sam se uopšte našla ovde
samo prva slučajnost je bila dovoljna
Foto: Aleksandar Zec
Hiperboreja preporučuje ovu knjigu.
Poslušajte i grupu Autopark.
